25. НОВЕМБАР- МЕЂУНАРОДНИ ДАН БОРБЕ ПРОТИВ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА
25. новембар проглашен је Међународним даном борбе против насиља над женама на првом састанку феминисткиња Латинске Америке и Кариба (Феминист Енцуентро) одржаном у Боготи 1981.г. На састанку су жене говориле о породичном насиљу, силовањима и сексуалном злостављању, те насиљу који жене трпе под режимима, укључујући тортуру и насиље над политичким затвореницама. 25. новембар је одабран као дан сећања на сестре Мирабел (Патриу, Минерву и Мариу Тересу) које је брутално убио диктатор Рафаел Трујилло у Доминиканској републици 1960.
Године 1999. Уједињене Нације су резолуцијом 54/134 службено потврдиле 25. новембар као Међународни дан борбе против насиља над женама.
Поводом Међународног дана борбе против насиља над женама Сузана Пауновић, директорка Канцеларије за људска и мањинска права поручила је да жене не смеју да трпе и крију насиље коме су изложене, жене морају бити заштићене, а насилници најоштрије кажњени. У српском друштву мора се јавно заговарати спречавање дискриминације и промовисати култура толеранције, нагласила је она.
О насиљу не смемо говорити само када се оно деси и на Међународни дан борбе против насиља над женама, то мора бити свакодневна тема у нашем друштву, а пре свега у нашим школама.
Према статистичким подацима свака друга жена у Србији преживи неки облик насиља, било физичког, сексуалног, психолошког или економског, а насиље често остаје „невидљиво“ све док се не деси трагичан исход, а податак да је 33 жена убијено због насиља у породици, махом оних које су годинама трпеле насиље у породици забрињвајући је и и захтева неодложну реакцију свих нас да заштитимо најугроженије.
Насиље у породици је најчешћи облик општијег проблема насиља над женама, чему говоре у прилог статистике да између 40 и 70 одсто убистава где су жртве биле жене, починиоци су били њихови мужеви или вереници. Насиље над женама које врше њихови сентиментални партнери најчешће остаје непријављено полицији, и карактерише се трајношћу, широком распрострањеношћу, присуством традиционалних механизама окривљавања жртве, присуством друштвених стереотипа који замагљују праву слику ове појаве и одговорност како учиниоца тако и институција.
Недопустиво је да у времену када говоримо о великом цивилизацијском напретку, располажемо оваквом статистиком. Немамо право да не реагујемо на насиље и да пристанемо да се оно дешава и остане иза затворених врата. Насиље је наш заједнички проблем и због тога је потребно развити бољу координацију између кључних служби на националном новоу и локалним самоуправама, најпре у циљу превенције насиља над женама али и за потребе поступања када до насиља дође.
За сузбијање и ефикасну заштиту од насиља од пресудног је значаја међусекторска сарадња и у том смислу важно је напоменути да је у новембру 2011. године усвојен Општи протокол о поступању и сарадњи установа, органа и организација у ситуацијама насиља над женама у породици и у партнерским односима, који установљава сарадњу између надлежних министарстава.
Без обзира на чињеницу да је у претходним годинама доста учињено на превенцији насиља, и даље морамо деловати у правцу јачања едукација у школама. Неопходно је развијати обуке запослених у свим релевантним институцијама са циљем препознавања ризичног понашања и ситуација потенцијалног насиља. Важно је унапредити активности на локалу, с обзиром на то да су јединице локалне самоуправе кључни фактори непосредног деловања у превенцији и заштити, јер насиље више није приватна ствар једног стана или куће, држава има одговорност да заштити жртве насиља. Мора се радити на економском оснаживању породице јер је насиље учесталије у сиромашним, дисфункционалним породицама. Подршка локланим невладиним организацијама које пружају услуге жртвама насиља и које раде на превенцији су важна карика за сузбијање насиља над женама.
Морамо бити свесни чињенице да је у питању опасан друштвени проблем, јер се из породица у којима се догађа насиље генеришу нове генерације насилника, а ригорознијим, максималним казнама, и брзим процесима смањио простор за насиље и послала порука насилницима да ће бити драстично кажњени, удаљени од породице и затворени.
Да би се превазишли стереотипи и табуи о овој теми, важно је добити и унапредити сазнања о правима и приступу тим правима и на страни жена, али и на страни институција. Многе жене остају у зачараним круговима насиља, и жене нису оснажене довољним ресурсима и знањем о томе како могу приступити својим правима и користити их. Пажњу скреће чињеница да је свест о проблемима везаним за родно засновано насиље једна од кључних компонента у заустављању насиља над женама.
Стручне организације цивилног друштва које се баве питањима насиља над женама имају велики значај у спровођењу превентивних активности у локалној заједници, са циљем спречавања насиља, али и као и подстицању жена да пријаве насиље у породици. Веома су важне едукације грађана о правима и начинима на које да их остваре, како да препознају насиље и одговоре на адекватан начин.
Канцеларија за људска и мањинска права пружа подршку организацијама цивилног друштва у спровођењу антидискриминационих политика на локалу у циљу унапређења положаја осетљивих друштвених група које се налазе у повећаном ризику од дискриминације, међу којим су и жене.
Генерална скупштина Уједињених нација је 1999. године прогласила 25. новембар за Међународни дан борбе против насиља над женама, како би се подигла свест о чињеници да су жене широм света жртве сексуалног, психичког, физичког, породичног насиља, злостављања и многих других видова насиља. Овај датум је одабран као сећање на брутално убиство сестара Мирабал, политичких активисткиња, које се догодило 1960. године у Доминиканској Републици.
ИЗВОР : https://ljudskaprava.gov.rs/sr
